ශුද්ධවූ අල් කුර්ආන් අර්ථ කථනය - ශුද්ධ වූ අල්කුර්ආන් අර්ථ විවරණයේ සංෂිප්ත අනුවාදය - සර්බියානු පරිවර්තනය
66
:
40
۞ قُلۡ إِنِّي نُهِيتُ أَنۡ أَعۡبُدَ ٱلَّذِينَ تَدۡعُونَ مِن دُونِ ٱللَّهِ لَمَّا جَآءَنِيَ ٱلۡبَيِّنَٰتُ مِن رَّبِّي وَأُمِرۡتُ أَنۡ أُسۡلِمَ لِرَبِّ ٱلۡعَٰلَمِينَ
Посланиче, обрати се незнанобошцима: “Мени је Бог забранио да се молим вашим божанствима која не доносе ни добро нити зло; наредио ми је, пруживши ми очигледне доказе, да Њега сматрам јединим Господаром. Такође ми је заповедио да се Њему покоравам и да се повинујем Његовим заповестима, Он је једини Створитељ и Господар свега постојећег.”
التفاسير:
මෙම පිටුවේ තිබෙන වැකිවල ප්රයෝජන:
• دخول الدعاء في مفهوم العبادة التي لا تصرف إلا إلى الله؛ لأن الدعاء هو عين العبادة.
Молитва је чин богослужења, и она се само Богу упућује.
• نعم الله تقتضي من العباد الشكر.
Људи морају бити захвални на благодатима којима их је Бог обасуо.
• ثبوت صفة الحياة لله.
Потврда својства живота Божјег.
• أهمية الإخلاص في العمل.
Веома је важно да човек добра дела чини због Божјег задовољства.
