د قرآن کریم د معناګانو ژباړه - صربي ژبې ته د المختصر في تفسیر القرآن الکریم ژباړه
129
:
9
فَإِن تَوَلَّوۡاْ فَقُلۡ حَسۡبِيَ ٱللَّهُ لَآ إِلَٰهَ إِلَّا هُوَۖ عَلَيۡهِ تَوَكَّلۡتُۖ وَهُوَ رَبُّ ٱلۡعَرۡشِ ٱلۡعَظِيمِ
Уколико се они окрену од тебе, и не поверују у оно у шта их позиваш, реци им, о Посланиче: Мени је довољан Бог који једини заслужује да буде обожаван, на Њега се само ослањам и Он је Господар величанственог Престола.
التفاسير:
په دې مخ کې د ایتونو د فایدو څخه:
• وجوب ابتداء القتال بالأقرب من الكفار إذا اتسعت رقعة الإسلام، ودعت إليه حاجة.
Борба се отпочиње са најближим непријатељским неверницима, ако за тим има потребе.
• بيان حال المنافقين حين نزول القرآن عليهم وهي الترقُّب والاضطراب.
Појашњење о стању лицемера приликом доласка Објаве, а то стање указује на узнемиреност и нервозу.
• بيان رحمة النبي صلى الله عليه وسلم بالمؤمنين وحرصه عليهم.
Овде се појашњава самилост и брига Посланика, нека је мир над њим и милост Божја, посебно према верницима.
• في الآيات دليل على أن الإيمان يزيد وينقص، وأنه ينبغي للمؤمن أن يتفقد إيمانه ويتعاهده فيجدده وينميه؛ ليكون دائمًا في صعود.
Указивање да се веровање повећава и смањује, и верник стално треба да води бригу о своме веровању, да га чува и обнавља, како би константно у њему напредовао.
